Kauboj Kosta i poni prdiguz

Naslov: Kauboj Kosta i poni prdiguz

Autor: Eva Mušinski

Ilustrator: Karsten Tajh

Prevod: Maja Anastasijević

Izdavačka kuća: Kreativni centar

Godina: 2018.

Uzrast: 6 – 8 godina

Možda su Vam prve asocijacije na kauboje neobrijani usamljeni jahači koji spavaju pored logorske vatre i ne prezaju ni od čega. Kosta je drugačiji kauboj. On živi na ranču po imenu “Srećica” i pije kafu iz porcelanske šolje ukrašene cvetnim motivima. Nema konja, ali živi sa svinjom Cicom i kravom Ružom.

Kada je jednoga dana na ranču “Srečica” došlo vreme za branje kukuruza, kauboj Kosta i nije bio preterano oduševljen. U kukuruzištu mu je smrdelo kao kaša od repe, kao kokošji izmet ili konjski prdež. Za ovo poslednje je bio u pravu!

Mali pegavi poni je grickao klipove kukuruza nedaleko od njega. Prvo što je Kosti palo na pamet je kako da zajaše ponija. S obzirom na to da nije bilo sedla, a poni naglo pojurio, Kosta je jedino uspeo da ga zgrabi za rep. Prošli su kroz šumu kaktusa, stigli u preriju i nastavili dalje ka plavim brdima sve dok nisu stigli do Indijanca, zaljubljenika u fotografiju, po imenu Molim Jedan Smešak. Poni prdiguz je, naime, bio njegov.

Ovo je samo deo avantura kauboja Koste i ponija prdiguza. Pored ove, Kreativni centar je izdao još tri – Kauboj Kosta i njegova svinja Cica, Kauboj Kosta i dosadne kokoške i Kauboj Kosta i Grozni Frenk. Knjige su podeljene na više manjih poglavlja – priča što dozvoljava detetu da stane kada želi i nastavi čitanje u drugom momentu, umesto da se obeshrabri količinom teksta. Serijal o kauboju Kosti je namenjen deci od 6 do 8 godina koja teže ka samostalnom čitanju. U ovom prelaznom periodu, sa slikovnice ka romanu, detetu je potreban (dostižan) cilj. Deca i dalje vole ilustracije uz tekst, ali i izazov čitanja štiva za starije. Zbog toga je potrebno pažljivo birati knjige i aktivnosti čitanja detetu i sa detetom.

Pitali smo Dr Marinu Videnović, psihološkinju sa Instituta za psihologiju (Filozofski fakultet u Beogradu) o savladavanju čitalačkih veština i na koji način odrasli mogu pružiti podršku.

Kako preći sa slikovnice na romane i lektiru, a da ne izgubimo dete kao čitaoca (ako pretpostavimo da se radi o detetu kome se čitalo od malena i koje je zavolelo knjige)?

Dete kome se od malena čitalo, obično je pre polaska u školu upoznatno sa različitim, zanimljivim sadržajima i književnim formama. Za njega je čitanje jedna zanimljiva aktivnost kojoj se raduje. Ono se u prvom razrednu susreće sa sadržajem poput Mima ima mamu. I mama ima Mimu. Njegovo oduševljenje čitanjem i radovanje tom aktinošću može da se znatno smanji pri susretu sa sadržajima osmišljenim samo s ciljem da se automatizuje proces.

Zbog toga je važno da prvi tekstovi kojima dete prilazi iz nove pozicije čitaoca budu kratki, jednostani, puni ponavljanja, napisani dovoljno velikim fontom i zanimljivi. Takođe, nije dobro prerano uvoditi književna dela koja su, iako nesumnjivo značajna, napisana davno i sadrže puno nepoznatih reči i opisuju svet koji je detetu stran. Nekada se dešava da roditelja razočara detetovo odbijanje knjige koja je njemu značila u detinjstvu. Ipak, treba imati u vidu da je od našeg detinjstva prošlo dosta vremena (bolje da ne brojimo) i da je detetu teško da se uživi i shvati svet detinjstva kojem smo mi pripadali. Čini mi se da nije loš put krenuti prvo od onih dela koja su detetu najbliža i pripadaju savremenoj literaturi za decu, pa postepeno ići ka prošlosti.

Na koji način se detetu može pomoći?

Šta odrasli mogu da urade? Sigurno dosta toga. Njima je posao olakšan jer deca obično žele da nauče da čitaju i vole kada im se čita. Važno je da ne izgube tu početnu motivaciju. Jedan od saveta jeste da čitanje i pisanje bude što više smislena aktivnost koja ima svoju jasnu svrhu, a ne da bude puko vežbanje tehnike. Iz pozicije deteta mnogo je smislenije da, na primer, napiše spisak za kupovinu, nego da prepiše pesmicu koju zna napamet i koja je već „napisana“ u čitanci.

Takođe, treba pokazati toleranciju na greške i nespretne pokušaje kojih će ubrzo biti sve manje i manje. Ukoliko hoćemo da dete zavoli književnost, važno je da knjigu smestimo u kontekst. Prepričavanje pročitanog ne bi trebalo da bude jedini razgovor o knjizi. Knjiga ima svog autora ili autorku sa zanimljivom biografijom i interesantnim razlogom zašto se bavi baš određenom temom. Pored toga, možda su se tom temom bavili i drugi autori ili dete na osnovu svog iskusta ima drugačije viđenje teme, ili je knjiga i ekranizovana, pa je zanimljivo da vidimo po čemu se sve film razlikuje u odnosu na knjigu, umesto da zabranimo gledanje filma. Mogućnosti su zaista brojne. Velika olakšica jeste u tome što postoji razgranata mreža savremenih autora koji pišu knjige koje su deci zanimljive i što u većini mesta postoje biblioteke sa knjigama za decu. Treba ohrabriti decu da sami biraju knjigu koja im se dopada, odlaze u školsku biblioteku, sajmove knjiga ili slične manifestacije.

Spisak svih recenzija slikovnica na našem blogu možete pronaći ovde.