Intervju: Patriša Anđelković

Skoro smo pisali o slikovnici Ničija kuca i shvatili da bi Patriša Anđelković, autorka ove slikovnice, bila sjajna sagovornica za Lonac Slikovnica -poreklom iz SAD-a, već četrdeset godina živi u Beogradu, od uvek je radila sa decom, udomljava napuštene pse i piše. Iako nije odavno objavila novu slikovnicu, ne znači da neće ponovo! Nakon intervjua sa ilustratorima, Patriša je prva autorka koju predstavljamo i koja nam otkriva kako nastaju priče!

• Napisali ste sjajne slikovnice Ničija kuca, Morska zvezda Zvezdana i Gospodin Ljutiša i pas Ljutko pre nešto više od 15 godina. Da li ćete se vratiti pisanju za decu ili nikad niste ni prestali?

Ja još uvek volim da pišem, ali sada je to najpre jedan lični dnevnik mojih misli. Jako volim i fotografiju, to mi je isto jedan stari “hobi” i nigde ne idem bez svog fotoaparata. Sada imam unuke i pošto sam još davno pisala priče za decu, malo po malo ih otkrivam, bar da ih čitam unucima. Pre par meseci sam poslala Kreativnom centru jednu priču koju moja unuka jako voli (verovatno zato što je glavni lik devojčica koja mnogo liči na nju, iako se moja unuka nije ni rodila kada sam je pisala), i oni su je prihvatili! Biće gotova, kako su mi rekli, za jesen.

• Na samom početku Ničije kuce se nalazi posveta dvema kucama. Šta Vas je inspirisalo da napišete ovu slikovnicu?

Dejzi i Đina su bile dve ‘ničije kuce’.  Dejzi sam našla pored kontejnera jednog hladnog zimskog dana, a Đinu na keju pored jedne gospođe koja mi je rekla da ju je tog dana neko ostavio tamo… Tako su te ničije kuce postale nečije kuce, tj. moje. Cilj knjige je da pošalje poruku ljudima da nerasni psi vrede i da, generalno govoreči, moramo da poštujemo životinje.

• Koliko često srećete gospodine i gospođe Ljutiše u Beogradu? Da li ih ima više sada ili kada ste napisali knjigu?

Lično sam upoznala četvoro, petoro ljudi koji nisu bili tako ljubazni sve dok nisu dobili psa! Što se tiče njihovih ljubimaca, ne znam da li su i oni bili neljubazni! Nažalost, još uvek ima dosta pasa na ulicama…

• Kako ste uopšte počeli da pišete za decu? Koji je najzahtevniji deo tog posla?

  

Uvek sam volela da pišem, i kao dete. Dobila sam u školi nekoliko nagrada, kasnije sam pisala za neke časopise (dečije i druge). Pošto sam učiteljica, radila sam sa decom, velikom i malom. Volela sam da im čitam priče, i ne znam, jedan dan sam odlučila da i sama želim da pišem priče.

Što se tiče Ničije kuce, to je donekle istinita priča, jer sam u Beogradu našla desetak kuca na ulici i udomila sam ih. Ustvari, imala sam istu namera sa Dejzi i Đinom, ali one su postale moje.

• Kod nas je sve više mladih talentovanih ilustratora, dok se mali broj ljudi odluči da piše za decu i još manji baš za slikovnice. Šta biste poručili budućim dečijim piscima?

Mislim da živimo u jako vizualnom i brzom svetu. Deca, kao i odrasli, više vole da gledaju neki film sa lepim scenama ili crtani nego da čitaju knjigu… brže ide. Nažalost, mislim da to je samo mali deo razloga zbog čega deca (a i odrasli) ne vole da čitaju nešto što zahteva malo truda. Ali srećom, za druge, to nije trud nego zadovoljstvo.

U radu sa decom sam primetila da uz ohrabrenje i maštu, koje sva deca poseduju, oni zaista vole da kreiraju priču. Deca nađu zadovoljstvo u ‘trudu’. Preporučila bih bilo kome ko želi da piše da piše o onome što zna i što mu je drago, bar na početku.

• Vama su čitali priče kada ste bili mali, zatim Vi svojoj deci, a sada unucima. Zašto je pričanje priča važno?

Pričanje je jako važno jer približava čitaoca sa detetom i obrnutno, obogaćuje dečiji rečnik, daje prilike da se postavljaju pitanja, uči o onome što se čita i savršena je prilika za smirenje u toku dana i pre spavanja!

• Koja je Vaša omiljena slikovnica iz detinjstva?

Nisam sigurna, ali samo znam da je moja majka čuvala dve moje slikovnice i ja ih još uvek imam. I moji unuci ih vole! To su The Saggy Baggy Elephant i Little Black Sambo. One još uvek mogu da se nađu u SAD-u, ali mislim da u Srbiji nisu izdate.

• Kao profesorka engleskog i francuskog jezika ste imali važnu ulogu u prenošenju znanja i otvaranju novih svetova deci. Recite mi, šta ste Vi naučili od dece?

Dobro pitanje. Mislim da su deca mali sunđeri. Oni upijaju sve, najviše kada su im informacije predstavljene na način koji ih privlači. Čak i kada neka deca kažu “to je dosadno” ili “ne interesuje me” na početku, mislim da ima uvek načina da se dopre do njih. Svaki uzrast ima svoj način na koji uči, razume i gleda na svet. Što su mlađi – to su otvoreniji i zato je čitanje je jako važno, pogotovo za najmlađe. Tako se i rađa ljubav prema knjigama i čitanju.

• Preko 40 godina živite u Beogradu, pišete i fotografišete. Kakve trenutke ili predele prenosite na Vaš blog o Srbiji Yankee in Belgrade?

Počela sam Yankee-in-Belgrade 2000. godine sa ciljem da ljudi van Srbije nešto nauče o zemlji koja je, nažalost, imala negativnu reputaciju. Htela sam i da pokažem strane Beograda i Srbije koje čovek možda ne bi našao kada ukuca “Belgrade, Serbia” u pretraživač. Najviše objavljujem fotografije ljudi, pejzaža, tradicije…

Hvala, Patriša, i radujemo se Vašoj novoj slikovnici!

Više o Patriši

Patriša je rođena u Harisburgu (Pensilvanija, SAD) 1948. godine.

Završila je francuski jezik i književnost (Aix-en-Provence, Francuska, 1968-69), francuski i španski jezik (California State University, SAD, 1972) i engleski kao drugi jezik (UCLA, SAD, 1974).

Živela i radila u Parizu 6 godina. Udala se, došla u Beograd 1977. godine. Ima dvoje dece i četvoro unučadi.

Radila je kao profesorka francukog i engleskog u International School of Belgrade (1982 – 2011).

Ostale intervjue na našem blogu možete pronaći ovde.