Intervju: Aleksandar Zolotić

Aleksandar Zolotić je primer ilustratora mlade generacije koji je uspeo, velikim radom i stalnim usavršavanjem, da se izbori za svoje mesto u izdavaštvu za decu. Njegove ilustracije su sveže, pune pokreta, boja i neizostavnih detalja. Ilustratori u nastajanju, pažljivo pročitajte intervju! Čitajte između redova, jer ćete pronaći savete u Aleksandrovom iskustvu.

Ne znam zašto ga nisam ranije intervjuisala, jer ne samo da je vrlo talentovan ilustrator, Andi je i prijatelj. Uživajte!

• Znamo da biti frilens ilustrator nije lako. Kako postati i ostati ilustrator u Srbiji?

Nije lako ali ne znači da mora da bude teško po pravilu. Samim upisivanjem fakulteta ili akademije sa željom da crtanje ili ilustrovanje postane zanimanje od kog ćete živeti neminovno uplivavate u frilens vode, jer pretpostavljam da i dalje nije lako naći stalno zaposlenje za ilustratore, pa i godinama nakon završetka studija. A i da bi neko postao frilens ilustrator koji isključivo od frilens projekata pokriva troškove života potrebno je vreme. Potrebno je raditi mnogo i uporno. Potrebno je pristupati angažmanima kao da su lični i autorski od samog početka (naravno, ispunjavajući ono što se od ilustratora u angažmanu traži), jer je to jedini način da što pre dođete do nekog jakog portfolija koji će

vas dobro predstavljati i koji ćete sa ponosom slati na razne adrese. Razvijati sopstvene veštine, što kreativne i crtačke, što komunikacijske, da bi došlo do toga da vam se stari klijenti sa kojima ste sarađivali vraćaju, a da se novi klijenti, nekim zanimljivim sudbinskim okolnostima, javljaju i obraćaju. Šanse da stvari tako profunkcionišu povećavate imanjem dobre online portfolio prezentacije, bilo u vidu sajta koji je pregledan i dostupan, bilo prisustvom na društvenim mrežama, koje mogu biti odraz vaše posvećenosti i redovnosti u stvaranju. Što bi rekao Bratislav Milenković, svaki novi rad u portfoliju vodi ka sledećem projektu. Ne treba zanemariti i tradicionalno umrežavanje sa ljudima kroz posete izložbama, druženja, učestvovanje na konkursima, bijenalima, festivalima…To zajedno pruža priliku da napredujete. To verovatno sve ima veze sa postajanjem, a da bi ostali ilustrator u Srbiji, posebno npr. ilustrator dečijih knjiga morate u ovom trenutku izaći i mimo granica Srbije. Ma, u stvari ilustrator bilo čega. I kada radite kao ilustrator na video igrama, te video igre se prodaju na inostranim tržištima. Standard u Srbiji, a donekle i odnos društva prema proizvodima kulture nije u mogućnosti da održava i razvija naše kreativne industrije (u značajnijoj meri).

• Koji te je predmet ili profesor/ka najviše spremio za pronalaženje sebe i posla nakon studija Primenjenih nauka? Koliko su studenti tvog smera FPU (Grafika i knjiga) spremni nakon diplomiranja za tržište?

Uf, nisam siguran, jer ne bih rekao da sam umeo iz fakulteta da izvučem mnogo tog nekog vrednog znanja i iskustva. Ali, uvek sam voleo da pomenem Janu Oršolić, docentkinju na predmetu Pisma i našu sjajnu dizajnerku. Iako možda kroz predmetne zadatke nisam preterano ostavljao takav utisak, uživao sam na njenim predavanjima jer su u memljive prostorije fakulteta unosila neku svežinu i intenzivirala želju da kad odem kući neumorno radim. Mogu reći da zahvaljujući tom predmetu u meni postoji ljubav prema ručnom iscrtavanju slova, što ispoljavam kad imam priliku tokom ilustrovanja knjige. Voleo sam da pratim njen blog, koji je predstavljao kovčeg sa blagom za otkrivanje novih stilova, ideja i pristupa. Što se tiče kolega, pa, kako za koga. Za studente koji su sebe videli npr. u svetu koncept dizajna i viz dev ilustracije (visual development za film, video igre…), fakultet, čini mi se, nije pružao mnogo. Naravno, primenjaško-likovni postulati primenjivi su na sva polja, ali prosto, nije bilo tog kadra koji može da vam prenese direktna iskustva.

Ali, zato internet. Internet, svi resursi koji na njemu mogu da se pronađu i podeljena iskustva unutar umetničkih zajednica služe da popune te praznine i prevaziću nedokučeno.

• Kada si shvatio da ne želiš da se baviš bilo kojom granom ilustracije, već baš dečjom? Kako se razvijao tvoj vizuelni jezik od početka do onog izraza koji danas vidimo u tvojim radovima?

To je taj trenutak kad sam posetio veliku izložbu Dušana Petričića. 2008. godine, koja je bila nazvana Autobiografika. Kao što je i naziv izložbe sugerisao, izloženi radovi su predstavljali njegovo celokupno stvaralaštvo. Možda je i do tajminga. Izložba je bila otvorena baš na početku treće godine kada studenti Grafike i knjige dobijaju predmet ilustracije. Radovi sa kojima sam se susreo (a mnogi od njih su za mene bili novi jer ne mogu da se pohvalim da sam kao dete odrastao uz knjige i slikovnice) i upoznavanje sa likom, delom i Petričićevom biografijom otvorili su u meni čitav neki svet ispunjen nadom, željom i jasnom vizijom šta (otprilike) treba raditi. Nikad neću zaboraviti taj osećaj nadahnutosti i poleta. Kao da sam tek tad mogao da uvidim taj neki okvir toga šta znači biti ilustrator, u koji ću ušetati kao mladi student ilustracije, a zatim raditi i rasti, dok taj okvir u potpunosti ne ispunim. Nakon toga postajem još odlučniji da je akvarel moja sudbina, ta estetika, krećem više da koristim boje, motivi iz dečijeg sveta mi postaju draži. A tad sam i prvi put saznao da vas kao ilustratora neko može predstavljati i zastupati u inostranstvu.

• Ilustruješ za srpsko, ali i za strana tržišta. Da li bi mogao da definišeš razlike između našeg i drugih tržišta kada je slikovnica (tekst, ilustracija, teme i sl.) u pitanju?

Do sada nisam imao dodira sa slikovnicama ili knjigama koje su drastično drugačije u odnosu na naslove koji izlaze na našem tržištu. Mogu da primetim da postoji dosta razlika kad su u pitanju tekst, ilustracija i teme, ali ne kao neko ko je kroz rad morao nešto mnogo da se menja ili prilagođava tim razlikama. Ilustrovao sam slikovnice koje imaju neuporedivo manje teksta u odnosu na naše slikovnice, što je za nas ilustratore uvek pozitivna okolnost. Mogu da pomenem i slikovnice sa religioznim kontekstom i tematikom koje se kod nas takođe retko sreću na takvom nivou uredništva i produkcije, ako uopšte mogu da se sretnu. Takođe, razvijeno inostrano tržište omogućava i da se objave na prvi mah bespotrebni naslovi, kao što je jedan koji sam ilustrovao, na temu kakve sve torbe i kese postoje, ali koji indirektno razvijaju svest kod dece da je zdravo pozitivna stvar igrati fudbal napolju gde učestvuju i dečaci i devojčice, dok njihova rezervna oprema stoji u sportskoj torbi kraj terena, ići na trening, nositi šargarepe ili jabuke za užinu u školu u posebnoj plastičnoj kesi na zatvaranje umesto što će kupiti brzu hranu ispred škole, itd…

• Deo si agencije The Bright Agency koja te zastupa u inostranstvu. Znamo da agenti, sa jedne strane, štede ilustratora od potrage za klijentima, pregovaranja i ugovora (samim tim ilustrator ima više vremena da se posveti isključivo stvaranju), ali sa druge strane, neki ilustratori vole i da su deo poslovnog dela ilustracije. Kakvo je tvoje iskustvo sa agentima?

U praksi ilustrator ipak ne može da se posveti isključivo stvaranju jer tu ne dolazi jedan agent na jednog ilustratora. I dalje je tu vođenje kalendara kad šta treba poslati. Vođenje evidencije kad je šta plaćeno. Organizacija rada. Agenti to takođe imaju u svojoj evidenciji, tj. bar su u jednom trenutku pokušali da uspostave takav sistem ali ne mogu da postignu da stalno upozoravaju na rokove koji se približavaju. Komunikacija sa

uredništvom tokom samog projekta je na ilustratoru. Agent uskače ako treba npr. na lep način da se saopšti klijentu da vam treba još vremena za rad ali tu mogućnost je bolje što ređe koristiti. Uvek je bolje pre početka rada izvući koji dan više ako smatrate da ćete zapasti u škripac. Pregovaranje oko honorara nije nešto za šta ima mnogo prostora. Obično se radi o oformljenim budžetima na koje se pristaje ili ne. Agenti signaliziraju kad postoji prostor za neku blažu korekciju honorara ali to se retko dešava. Agent je tu da vas poveže sa uredništvom, sve ostalo zavisi od vas. Saradnja sa agencijom u mom slučaju je ovenčana pozitivnim iskustvima jer su pre svega Bright-ovi agenti jako prijatni i požrtvovani. Vremenom upoznaju vaš tempo rada i u skladu sa tim prosleđuju nove projekte. Dakle, što više radite, pred vas će postavljati veće izazove a i povezivati vas sa značajnijim klijentima. To ne moraju uvek biti naširoko poznati izdavači već i prosto izdavači koje dugo i redovno sarađuju sa agencijom. To da agencija reaguje na to koliko se vi zalažete je bilo presudno u trenutku kad sam je trebao odlučiti da se vraćam u frilens status, jer sam verovao da što više projekata budem završavao, budućnost će biti izvesnija. Za nekog ko voli poslovni deo ilustratorstva tu je svakako i briga o plaćanju ličnih dohodaka i poreza ali ja sam i to prepustio drugima.

• Bez obzira da li je reč o slikovnici čija je radnja smeštena u Starom Egiptu, legendi ili edukativnoj knjizi, čini se da dobro proučiš materiju pre ilustrovanja. Koji je tvoj proces ilustrovanja? Da li prvo crtaš skicu olovkom, fotografišeš ili direktno digitalno crtaš?

Da, volim verodostojnost detalja. Detalji, ili privid detaljnosti, čak iako su smešteni u neki izmišljen svet ostavljaju posmatraču taj neki utisak autentičnosti. Trenutno sve radim digitalno. Napravim novi fajl u dimenzijama koje su zadate knjigom i na tu belu površinu ekrana prvo poubacujem fotografije koje mislim da su najrelevantnije za ono što crtam. Neke fotografije otvorim na drugom ekranu. To mogu biti fotografije koje će inspirisati emociju i atmosferu, ili poslužiti kao paleta za boje koje ću koristiti, a takođe i fotografije sa kojih gledam kako izgleda neki kostim, kakve detalje ima neki nameštaj ili kako u stvari izgleda krava. To mogu biti i ilustracije drugih ilustratora. Danas je opet aktuelno to pitanje da li korišćenje fotografija za referencu srozava vaš nivo veštog crtača ili ne. Ja ne mislim tako. Nakon što su reference tu, krećem sa skiciranjem. Inače, koristim Photoshop. Nemam neki ustanovljen ujednačen proces koji ponavljam. Ako ne mogu da dočekam da obojim neku drvenu ogradu može se desiti da obojim ogradu do kraja a da ne taknem ostale motive ili površine.

• Koliko je lako ili teško povezati sa tekstom koji treba ilustruješ? Kako pronalaziš inspiraciju u slučaju da ti se ne sviđa sama priča?

Pa u suštini, u svakoj priči se nađe neki motiv koji volim da crtam. Retko postoji priča u kojoj nema kuća, a ja volim da crtam kuće, ili priroda, ili uopšte prilike da se isprobaju neke zanimljive kompozicije. Ne vodim se toliko značenjem teksta u smislu da li mi je bliska priča. Agenti takođe vode računa o tome, šta dobro crtaš, u čemu najviše uživaš da radiš i slično i u skladu sa tim prosleđuju projekte.

• Koje naše, a koje strane dečje ilustratore pratiš?

Od domaćih ilustratora uvek je lepo videti nove radove Dušana Pavlića, Alekse Jovanovića i ostalih renomiranih imena, dok me od stranih uvek obraduje kad se najavi nešto novo od Bendžija Dejvisa, Hulije Sarde, Anet Marnat… U stvari, više me naljuti, jer sve što urade izgleda tako lepo!

• Na kom projektu trenutno radiš? Da li nam spremaš neku slikovnicu?

U toku su radovi na novom romanu Uroša Petrovića, jednoj knjizi priča i jednoj slikovnici na temu ušuškavanja dece u krevet. Da li ja lično spremam neku slikovnicu gde bih bio i autor priče i autor slike? Pa, to je uvek tu negde u vazduhu, ili barem želja za tim, ali ne, nema još ništa opipljivo u tom fazonu.

• Da li se tvoj pogled na ilustraciju promenio od kad i sam imaš decu?

Hm, možda…Kad je reč o samom crtanju, možda više vodim računa o tome da kompozicije budu jasnije pa i kada nisu tu, imam osećaj da me sa ramena podsećaju da nešto treba da bude izražajnije ili jednostavnije… U svakom slučaju učinili su da još više volim ilustraciju. To čime se bavim predstavlja nešto lepo a zbog toga što je naša dnevna soba delom i moj radni prostor, ta neka lepota u nastajanju je pred njima izložena skoro u svakom trenutku. Posebno uz tu činjenicu da radim digitalno i što uvek na velikom monitoru mogu da vide detalje na kojima radim. Kad uveličam ilustraciju da bih obojio oči i pogled nekog deteta iz priče, to sjajno izgleda iz ugla gde se oni igraju ili jure.

Više o Aleksandru

Od najranijeg detinjstva, Aleksandar je ispoljavao slikovitu maštu i zapažanje kroz crteže i tako svakodnevne trenutke činio posebnim. Godinama kasnije upisuje Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu i diplomira 2012. na odseku za primenjenu grafiku na smerovima ilustracije i animacije. U međuvremenu njegove ilustracije upotpunjuju knjige i slikovnice domaćih pisaca objavljenih od strane vodećih izdavača. Neki od njih su ovenčani i nagradama za najbolju ilustraciju. Rad na dečijim knjigama prelazi na jedan novi nivo saradnjom sa ilustratorskom agencijom Bright iz Londona, započetom 2015.

Pored ilustrovanja knjiga, radio je u studiju za razvoj video igara Mad Head Games a zajedno sa produkcijskom kućom Digitalkraft radi na kratkom animiranom filmu „Eho“ koji je tokom 2018. godine osvojio brojne festivalske nagrade.

Sve postignuto do sad ne bi bilo moguće bez podrške njegove supruge i dece sa kojima živi u Beogradu.

Ostale intervjue na našem blogu možete pronaći ovde.