Volimo Beograd svakoga dana po malo

Naslov: Volimo Beograd svakoga dana po malo

Autor: Dušan Radović

Ilustrator: Dušan Petričić

Izdao: Gradski Sekretarijat za urbanizam i zaštitu životne sredine i Gradski sekretarijat za informacije grada Beograda

Godina: 1977.

Uzrast: 4 – 7 godina

Volimo Beograd svakoga dana po malo je slikovnica za decu i odrasle, ali i brošura koja poziva građane da čuvaju svoj grad. Izdata je pre više od četrdeset godina, ali mi se čini da nam je i danas više nego potrebna.

Nakon malo onlajn istraživanja uspela sam da uz pomoć jednog internet foruma, izveštaja Bibliteke grada Beograda iz 1979. godine i doktorskog rada na temu rada Dušana Radovića, dođem do interesantnih informacija o ovom izdanju.

Duško Radović je voleo da piše o Beogradu i Beograđanima, ali i vodio radio emisiju Beogradske inicijative u kojoj su građani davali svoje ideje i predloge šta dobro može da se uradi u Beogradu i za Beograd. Zato je bilo i logično više puta poveriti Radoviću kampanje Grada Beograda za očuvanje okoline, kao i Turističkog saveza Beograda za promociju kulturnog dobra i turizma.

Tadašnji gradonačelnik Beograda, Živorad Kovačević pozvao je osnovce u Skupštinu grada 20. oktobra 1977. ili 1978. na obeležavanje godišnjice oslobođenja grada. Tom prilikom su deca dobila (uz čokoladu!) po primerak knjige Volimo Beograd svakoga dana po malo.

Ujedinjene Nacije su 1979. godinu proglasile za Međunarodnu godinu deteta, zbog čega su širom Jugolavije pokrenute inicijative i akcije. U Pionirskom gradu u Beogradu je iste godine je osnovan Centar knjige za decu i tim povodom je organizovana izložba književnih i literarnih radova Volimo Beograd svakoga dana po malo. Na inicijativu Biblioteke grada je ostvarena nova međunarodna saradnja – razmena knjiga između dece Beograda i dece evropskih zemalja. Na priredbi Susreti prijateljstva, a u okviru Radosti Evrope su deci drugih zemalja poklanjana dela jugoslovenskih pisaca za decu, između ostalog i Duška Radovića.

Ali vratimo se na samu knjigu!

Radović u ovoj brošuri poziva Beograđane da poštuju i čuvaju svoj grad. Govori o rušenju i građenju, prijateljima i neprijateljima grada, osećanju pripadanja (tvoje ili naše), dečjoj odgovornosti, prirodi kao neprikosnovenom delu grada i mnogim drugim aspektima. Iako se obraća Beograđanima, ova knjiga je univerzalna i svako bi trebalo sebe i svoj grad pronađe u njoj.

Tekst Dušana Radovića ne bi bio potpun bez ilustracija Dušana Petričića. Sam tekst bi bio strog i mahao prstom poukama da nema zabavnih ilustracija Petričića koje umekšavaju poruku. Ali je nikako ne čine slabijom!

Dva Dušana (pisac i ilustrator) su bili dugogodišnji saradnjici i prijatelji i zajedno su objavili niz knjiga – Sedi da razgovaramo, Beograđani i Beograd, TV kuvarice, Ženski razgovori itd.

Volimo Beograd svakoga dana po malo počinje stihovima iz pesme “Zdravica” – Sve što raste htelo bi da raste, neka raste i treba da raste!

Izdvojiću delove knjige koji su mi najviše privukli pažnju i naveli me na razmišljanje.

Ilustracija i tekst iznad su, čini mi se, danas više nego aktuelni. Nakon, kao što Radović kaže, dovoljno rušenja, danas se Beograd i dalje ruši (Beogradska autobuska i železnička stanica, Trg republike, Savamala) da bi se gradili podzemni parkinzi, elitni krajevi grada, Beograd na vodi. A kada se Beograd čuva? Čini se da je to ostavljeno građanskoj inicijativi, a ne vlasti.

Odgovornost deteta se prožima kroz celu brošuru, pa tako i u ovoj ilustraciji Petričić naglašava da dete, rame uz rame, sa odraslima može da čuva i gradi svoj grad.

Ulica, park, reka nisu ničiji, kao što se često misli. Ulica, park i reka su naši i pripadaju svima nama. Zato treba da čuvamo i branimo sve što je naše.

Ova poruka nije nimalo bezazlena, pogotovo što se i danas možemo pronaći u ovim rečima Radovića. Uzmimo mini-hidroelektrane na Staroj planini kao primer. Stara planina, njene reke, vodopadi nisu ničiji, već naši. Problem njihove izgradnje nije problem ljudi iz tog kraja koji odatle dobijaju pijaću vodu, već svih nas. Jer danas to može biti reka na istoku Srbije, a sutra park pored tvoje zgrade.

Važi za jedan od najvećih izuma pretprošlog veka, automobil danas je zemlji što je cigareta plućima. Automobili su jedni od najvećih zagađivača vazduha i doprinose globalnom zagrevanju, činjenica.

I nisu (samo) kola kriva, kriv je čovek koji ih koristi da bi otišao do prodavnice umesto da hoda pet minuta do iste. Krivo je druptvo u kome je jedan od pokazatelja statusa da li porodica ima (makar jedan) automobil.

Šetajmo više, koristimo gradski prevoz, putujmo vozovima i autobusima, povezimo nekog.

Pretpostavljam da je ova poruka trebalo da bude šaljiva, ali je danas je prevaziđena. Osim što hrani rodne stereotipe, opravdava gluposti dečaka (igranje javnim telefonom ili čak lomljenje istog) zadivljenim devojčicama.

Ako su dečaci nevaljali i harambaše to je zato što su ih ohrabrivali da neguju takav duh, jer “dečaci su takvi”. Ako se devojčice (pasivno) dive nestašlucima dečaka, to je zato što su ih učili da su devojčice fine i poslušne, ne prljaju se i ne penju na drveća.

Svako dete je drugačije, zato ih pustimo da budu onakvi kakvi jesu.

Ova ilustracija je posebno interesantna, jer sam sigurna da bi je retko koji urednik u današnje vreme odobrio. Sa druge strane, kada je slikovnica izdata, pre četrdeset godina, još su se deca, barem otvoreno, tukla.

U samom tekstu nema naznake batina i mogao je biti ilustrovan na različite načine. Zbog toga me zanima da li su Petričiću za ilustrovanje bile odrešene ruke, da li je imao smernice ili radio zajedno sa Radovićem?

Lepa poruka uz sjajnu ilustraciju. Dečak i devojčica čiste pod koji je, zapravo, mapa Beograda. Važi za našu kuću, Beograd, bilo koji drugi grad ili selo. Važi za lokalce, dođoše ili turiste.

Nakon (vrlo poučnih) poruka i lekcija, kraj slikovnice obeležava pozitivan i optimističan ton – mi smo ti od kojih zavisi naš grad i zajedno smo u tome.