Лонац Сликовница објавио чланак за “Крагујевачко Читалиште”

Имала сам част да напишем текст за зимски (46.) број “Крагујевачког Читалишта” – листа Народне библиотеке “Вук Караџић” из Крагујевца, чија су тема сликовнице! Трудила сам се да обухватим што више углова, тако да можете читати о формирању најмлађих читалаца, како одабрати и читати сликовнице, нашем и осталим издавашким тржиштима, али и како је уопште покренут овај блог.

О сликовницама су такође писали Јелица Грегановић (списатељица), Анда Буквић Пажин (преводитељка и блогерка), Дражен Јерабек (илустратор) и многи библиотекари.

Преносим Вам текст у целости док кликом на овај линк можете прелистати читав број Крагујевачког Читалишта.

Кутак за мале и велике љубитеље дечје књижевности 

Лонац сликовница и сликовнице у Србији

(преузмите текст кликом на наслов)

Зашто Лонац сликовница?

Лонац сликовницa је виртуелни лонац око кога се окупљају родитељи, васпитачи, библиотекари, писци, илустратори, издавачи и сви остали заљубљеници у дечју књижевност, који су позвани да кувају и пробају сликовнице и њихове састојке.

Идеја за Лонац сликовница је настала када сам схватила да не постоји једно место посвећено сликовницама на српском језику. Када бих желела да сазнам нешто више о сликовницама, новим издањима, саветима за читање са децом, изложбама, фестивалима књига за децу и сл., морала сам да проведем сатe истражујући веб-стране издавача, блогове родитеља (признајем, увек мама) са препорукама за читање и фејсбук профиле илустратора и писаца. Поред тога, адекватна критика сликовница не постоји, верујем зато што се овај део дечје литературе не схвата довољно озбиљно. Одлучила сам − ако не постоји простор где се може наћи овакав тип информација, направићу га сама! Али, знам да у свему овоме нисам сама.

Кроз Лонац сликовница упознајем сјајне људе који воле дечју књижевност и уживају у раду са децом – родитељи, библиотекари, илустратори, писци, уредници итд. Подршка је важна! Лонац сликовница је волонтерски пројекат коме посвећујем доста свог слободног времена, енергије и љубави и људи то препознају, због чега сам пресрећна! Волим да радим интервјуе са писцима и илустраторима (који чине неизмерно илуструјући за Лонац)! Понекад и добијем понуде да други пишу за мој блог, што, ако се договоримо око концепта, прихватам оберучке. До сада сам сарађивала са библиотекаркама из Дечјег одељења Градске библиотеке у Новом Саду, библиотекарком Градске библиотеке у Чачку и колекционарком старих сликовница из Лесковца.

Сликовнице које бирам за Лонац сликовница су оне које ми се лично свиђају. Не оборе ме увек с ногу, али, док у Србији не дође време за квалитетнија издања, уопштено говорећи, мислим да је битно да промовишемо оно што имамо – домаће ауторе и илустраторе поготово. Тржиште књига је веома динамично, издају се нове књиге без престанка, а старе се склањају из излога и губе трку. Када се да прилика другом издању књиге, значи да издавач сматра да ће књига наставити да се продаје добро, а ретко зато што верује да би та иста књига требало да настави да тражи нове младе читаоце због свог непроцењивог садржаја. Дечја одељења библиотека су пуна класика који се веома ретко могу наћи на тржишту половних књига и нове генерације их не познају. Због тога се и трудим да на свом блогу говорим и о старим сликовницама.
Поред Лонца сликовница, који већ има свој пут, имам списатељске и издавачке планове на којима увелико радим!

Српско и друга тржишта сликовница

Добра сликовница садржи квалитетан текст и уметничке илустрације који су неодвојиви. Она није илустрована књига, јер сам текст не чини сликовницу, као што ни илустрација сама по себи није довољна. Тек заједно причају причу кроз симбиозу – чита се текст, али се чита и илустрација! То је магична димензија сликовница, моменат када дете слуша и истовремено „чита“ илустрације. Тај посебан моменат између детета и онога ко му чита (или са ким чита) отвара простор за питања и теме које иначе можда није лако започети.

Када су сликовнице у питању, имамо различита тржишта која се деле на основу формата књиге, текста и илустрације. Србија спада у тржиште источне Европе, Немачке и Скандинавије, које карактерише више текста и мање илустрација у поређењу са осталим тржиштима. То не значи да не може да се изда другачија од оне какву познајемо, већ да постоји одређена тенденција. У западној Европи се подразумева да сликовница има 32 стране и поштује се симбиоза текста и илустрације. Такође се много више простора даје осетљивим темама као што су смрт, болест, развод (тзв. проблемске сликовнице) и не инсистира се на моралним порукама. Једна реченица по страни је сасвим довољна, једна реч уобичајена, док може бити и без текста (тзв. неме сликовнице). Невероватно је шта све може да буде сликовница!

Чини ми се да су издавачи у Србији конзер-вативни када се ради о сликовницама. Код нас преовлађују илустроване песме за децу, бајке и приче са веома јасном моралном поруком. Нема ничег лошег у томе, али бисмо могли да проширимо опус. Већи издавачи годинама посећују Међународни сајам дечје књиге у Болоњи (дешавање године за дечју књижевност) и знају шта све може да буде сликовница, али се, осим понеких издања, држе својих устаљених едиција.

Постоји зачарани круг због којег и даље имамо сликовнице са доста текста и илустрацијом као секундарном. Када је илустрација у пуном колору и преко целе стране, у Србији то зову „богатом“ илустрацијом, док је у другим земљама то нормално. Таква штампа сликовница је, наравно, скупља и сликовница, као финални производ који стиже до родитеља, мора да има већу цену. Страх од тога да родитељи неће куповати такве сликовнице не сме бити изговор да се оне и не штампају. Без поговора, издавачи морају да воде рачуна о финансијама, јер колико год да раде свој посао из љубави, не смеју да губе новац. Исто тако, родитељи би можда и купили другачију и скупљу књигу за своје дете, ако би им се и представило нешто другачије. Не верујем да задовољава све родитеље сликовница из супермаркета и да би многи уместо три такве, пре купили једну квалитетну са добрим балансом између текста и илустрације.

Драго ми је да одређене издавачке куће, које су у мањини, инсистирају на домаћој продукцији. Чињеница је да је вишеструко јефтиније платити ауторска права за страну сликовницу, него платити домаћег писца и илустратора. Са друге стране, то је парадокс, јер су и једни и други у Србији врло ниско плаћени! У сваком случају, деца не би требало да плаћају цену мањка сликовница написаних на њиховом матерњем језику.

Када претражујете на тему сликовница на интернету, већина извора ће бити хрватски сајтови којих има доста и то врло квалитетних. Утисак који се стиче је да су кључне речи „стицање читалачких навика“ у Хрватској много више актуелне него код нас. Њихово тржиште, како домаће, тако и преводне књижевности је врло отворено и продуктивно, постоји неколико фестивала сликовница, као и национална кампања за промовисање читања − „Читај ми“. Имамо доста тога да научимо од својих комшија.

Скидам капу библиотекаркама широм Србије на креативним идејама и невероватној енергији у свом раду. Библиотекама у већим градовима није лако да се боре за слободно време детета, док оне у мањим местима имају и улогу културног центра. И једни и други осмишљавају сјајне програме за децу и родитеље, знајући на какве све препреке могу наићи када је ограничени буџет или локална власт у питању. Даниела Скоковић из Народне библиотеке Пожеге је сјајан пример шта јака воља, знање и љубав према дечјој књижевности могу да учине, не само за локалну заједницу, већ и за ширење свести о важности читања од малих ногу у читавој земљи. Међународни фестивал сликовница „Чигра“ се одржао само три пута и успео да достигне пуно тога за исто то време.

Не говори се често о родним улогама и стереотипима у сликовницама, али је ситуација, не само у Србији, врло проблематична. Само 13% пратилаца Лонца сликовница на Фејсбуку су мушког пола, док су родитељи који са мном ступе у контакт у 99% случајева мајке, библиотекари су увек библиотекарке и васпитачи − васпитачице. У Србији је брига о деци још увек тема и брига жена, што је поражавајуће. Књиге се и даље деле на оне за дечаке и девојчице, што се види и у тексту и у илустрацијама. Мали је проценат главних женских ликова, тако да ће девојчице читати и књиге на-мењене дечацима, док ће дечаци имати отпор према књигама за девојчице. Заиста не знам ко не би желео да њихова ћерка, сестра, другарица носи боју одеће коју жели или постане шта год жели кад порасте, има једнак третман на игралишту, као и једнаке прилике за образовање и плату једног дана. У сликовницама се то не види јасно. Претпостављам да разлог лежи у томе што је и слика свакодневног живота пуна примера стереотипа. Чека нас дуг пут промена на том пољу.

Како одабрати и читати сликовницу

Колико год да је сликовница важна за рано развијање читалачких навика, она је и играчка! Сликовница је за купање и грицкање, али и за спавање, као са омиљеним медом. Звучи неозбиљно, али има веома озбиљну улогу!
Постоји и веровање да се сликовнице „брзо прочитају“. Дешава се да родитељи више вреднују књигу бајки од 200 страна, али куповина обимније књиге не гарантује њен квалитет. Распон пажње детета од 4 или 5 година одговара књизи од 32 до 40 страна. Избегавајте сликовнице које немају наведене писце и илустраторе на корицама. Сликовница је уметничко дело и минимум који њени аутори заслужују је да се јасно виде њихова имена.

Битно је да изаберемо сликовницу на основу узраста детета, капацитета и његовог интересовања. Уколико дете у библиотеци или књижари само изабере оно што му се свиђа, дозволимо му да баш ту књигу однесе кући. Можда нам се неће увек свидети његов избор, али нека дете има глас колико и родитељ! Књижари и библиотекари ће сигурно имати препоруке, али и блогови о родитељству, којих има све више.

Постоји „правило од пет прстију“ које нам такође може помоћи у одабиру. Отворите било коју страну књиге коју сте изабрали и замолите дете да је прочита. Реците детету да подигне један прст сваки пут када не може да изговори реч или не зна њено значење. Уколико нема ниједног подигнутог прста, књига је вероватно лака или не представља изазов за дете. (Исто тако, имајмо на уму задовољство које дете може да добије самосталним читањем целе сликовнице!) Ако имамо свих пет прстића подигнутих, књига је вероватно превелики изазов. Између једног и четири прста би био најбољи избор, јер на тај начин сликовница представља циљ који може да се достигне.

Док читамо, требало би да постављамо питања која подстичу дијалог и охрабрују креативно размишљање детета. Питајмо их да нам опишу да ли и зашто им се (не) свиђа поступак главног јунака или шта мисле да ће се десити следеће. Покушајмо да повежемо претходно искуство детета са оним што се дешава у причи. На тај начин можемо започети разговор о проблему или страху које дете има. Гестикулација и тон гласа док читамо ће помоћи лакше разумевање приче и позитивно утицати на пажњу детета. Ако дете не уме да чита, пратиће илустрације, а родитељ читати текст. После неколико читања ће дете само знати да исприча причу кроз илустрације!

Често се мисли да, док дете не научи да чита или не крене у школу, не мора да се бави књигама, јер „има времена“. Као да се са песмица Ј. Ј. Змаја иде директно на Робинзона Крусоа! На тај начин се детету шаље порука да је са игром готово и да је дошло време за учење и обавезе. Сликовнице јесу део игре и забаве и представљају први сусрет детета са књижевношћу. Не само што имају важну улогу у учењу читања, већ и проширују речник и развијају анализу приче. Када дете крене у школу и суочи се са лектиром, тада би већ требало да види читање као једну од свакодневних активности. Не дозволимо да детету први одлазак у библиотеку буде са седам година у школској библиотеци.

Прелазак са сликовница на лектиру − дуже приче и кратке романе − је моменат када је детету такође потребна подршка у читању. Не треба га гурати и претпоставити да само зато што је ђак уме или жели све само да ради. Можда оно и даље воли да му читају и то је у реду. Наизменично читање (једну страну чита родитељ, а једну дете) такође може бити прелазно решење. То су моменти када се ствара истински читач и корисник библиотеке, или губи.

Ана Торма